NE MENJAJTE DRUGE, VEĆ SEBE


Zašto smo skloni tome da olako osuđujemo ljude. Sve što je različito, na spisku je stvari koje ne odobravamo, od tuđeg izgleda do načina života Lakše nam je da prekorimo nego da se udubimo i pokušamo da razumemo zašto neko nešto radi. Možda je uspešna na poslu, ali je loša majka. Pogledaj je, ima 50 godina a paradira naokolo u mini suknji. Lenjivica jedna, ne može kuću da očisti, a za šminku ima vremena. Važnije joj je da li je smršala posle porođaja nego da doji dete. Izlazi u 30. umesto da se smiri, uda i rađa decu.

O čemu on priča, vara onu njegovu svakodnevno. Misli da je frajer zato što ima dobar auto. Ne ume "dobar dan" da kaže, kako je nekulturan. Bolje bi mu bilo da "bilduje" mozak nego mišiće. Vidi ga šta jede, kakav snob. Pokazao je kakav je sin kad je smestio majku u dom.

U svakoj od ovih rečenica krije se osuda. Verovatno bismo se i sami iznenadili koliko puta svakodnevno osudimo nešto ili nekog. Smejemo se nečijoj veridbi, komentarišemo venčanje, prevrćemo oči na ime koje par da detetu, imamo bezbroj zamerki na način na koji ga vaspitava. Na beskonačnom spisku osude nalazi se sve - od garderobe, izgleda, osobina, izbora destinacije za letovanje do načina života.

Umesto one "neka cveta hiljadu cvetova", mi bismo da raste samo jedan, i to onaj koji liči na nas. Sve što je različito - osuđujemo. Verovatno da nema osobe kojoj nekad osuda nije "izletela" iz usta. Ali nismo se rodili sa namerom da nekog osuđujemo, tvrdi teolog i praktičar transakcione analize Antonio Aras, ističući da deca nemaju tu sklonost. Prema njegovim rečima, prijatelji, društvena sredina, ali pre svega porodica, imaju uticaj na to da li ćemo i u kojoj meri razviti naviku da osuđujemo druge. Postoji još nešto što nas navodi na osuđivanje - lenjost i površnost.

- Mnogi danas nemaju vremena da se udubljuju u tuđe probleme, situacije, priče. Nemaju vremena da razumeju. Ukoliko se sa nečim ne slažemo, lakše nam je da to osudimo, prekorimo, omalovažimo. Osuđujemo na osnovu subjektivnog viđenja stvari. Na osnovu dve-tri kategorije, neko nam se dopada ili ne, osuđujemo ne uzimajući pri tome druge kriterijume u obzir. Sankcionišemo posledicu, ali se ne bavimo uzrokom - primećuje Aras.

 

 

 

Kad se zavist probudi

Tako ćemo, na primer, optužiti ženu da je loša majka jer ne može da smiri naslednika koji viče, a ne znamo da je reč o autističnom detetu. Kolegu ćemo otpisati kao uobraženog jer nam se nije javio u hodniku, a ne znamo da ne vidi dobro. Ne udubljujemo se u motive nečijeg ponašanja, nego odmah lepimo etiketu.

- Umesto osuđivanja mogli bismo da pribegnemo ispitivanju, što bi nas vodilo u razumevanje stvari. Obuti tuđe cipele bi pomoglo da se osuđivanje prevaziđe. To, naravno, nije uvek jednostavno, ali mnogi od nas zapravo i ne žele da ih obuvaju. Da se stave u tuđu kožu i razumeju zašto neko radi to što radi - priča Aras.

Na osudu nas često pokreću zavist i lično nezadovoljstvo. Kada neko dobije priznanje u karijeri, podseća nas na naš neuspeh, i da bismo se izborili sa osećanjem neadekvatnosti, tražimo mu falinku, pa kažemo da je loš čovek. Neke osude proizlaze iz toga što ne bismo tolerisali određeno ponašanje kod sebe, na primer, mi smo stidljivi, neko je veoma glasan, pa ga nazovemo nekulturnim. U nekim slučajevima čak osuđujemo kod drugog ono što i sami imamo, na primer prijatelja koji stalno ogovara, a i mi to radimo.

RASPRAVE NA "TVITERU

"Zbog pojave društvenih mreža, čini se da danas sve više osuđujemo, ali zapravo je ova pojava samo vidljivija nego nekad dok smo se zgražavali u malom društvu. - Društvene mreže su postale deo svakodnevne komunikacije, da pomenemo samo "Tviter" koji služi kao prostor javne rasprave. Sve je vidljivo i pristupačno. Zato moramo dobro da razmislimo pre nego što počnemo da osuđujemo - upozorava Aras.

Ili tvrdimo kako mi nikad ne bismo nešto uradili, na primer prevarili partnera, pa kad nas realnost demantuje i kad uradimo istu stvar koju smo do juče kritikovali i osuđivali, nađemo gomilu opravdanja i ističemo kako to nije ista situacija.

- To radimo zato što ne želimo da se bavimo drugim čovekom, ali ni sobom. Potrebno je izdvojiti vreme i posvetiti se preispitivanju sebe, dobro upoznati svoje mane i vrline. Ako govorimo o osudi iz ličnog nezadovoljstva, potrebno je da menjamo stvari unutar sebe. Druge ne možemo menjati, ali sebe možemo - ističe Aras.

 

 

 

Trn u tuđem oku

Tuđe dvorište nas je, ipak, uvek više zanimalo. Možda zato što za njegovo sređivanje nije potrebno nimalo truda, dovoljno je samo da ispalimo "artiljeriju" u vidu osude. Za sređivanje svog, s druge strane, potrebne su ozbiljne alatke.

- Čak nas i Jevanđelje po Mateju podseća: "A zašto vidiš trn u oku brata svog, a brvna u oku svom ne osećaš? Kako možeš reći bratu svom: Stani da ti izvadim trun iz oka tvog, a eto brvno u oku tvom? Licemeru! Izvadi najpre brvno iz oka svog." U prevodu, to bi značilo da pre svega preispitamo sopstvene postupke, a tek onda da se bavimo drugima - kaže Aras.

Druga krajnost od osuđivanja je nezainteresovanost, što takođe nije dobro. U raznim situacijama potrebno je zauzeti stav. Nećemo vest o ubistvu, silovanju, nasilju dočekati ravnodušno. Ni papir bačen na ulici ne treba da "prođe" bez jasno zauzetog stava.

- Osuđivanje nije uvek loše i ne nastaje stalno iz zle namere. Ukoliko je prekršaj ponašanja izuzetno veliki i ugrožava određenu osobu i ljude oko nje, svakako da je vredan osude. Ali čak i u tom slučaju ne treba da osuđujemo čoveka, već isključivo njegovo ponašanje. Treba da razlikujemo biće od ponašanja. Jasan stav ćemo zauzeti ako kažemo da to što neko radi nije u redu. To ne znači da je ta osoba loša, već da njeno ponašanje nije u redu - kaže Aras.

Sledeći put kad dođete u situaciju da nešto ili nekog prokomentarišete, zaustavite se pre nego što vam izleti osuda. Psiholozi ističu da naš um prirodno traži negativno, pa ga treba naučiti da vidi pozitivno. Treba da shvatimo da je čovek kog osuđujemo isto ljudsko biće kao i mi, da voli svoju porodicu i da imamo mnogo manje razlika nego sličnosti.

- Važno je da imamo u vidu da se svima može desiti da osudimo nekog bez razmišljanja. Jednostavno, to nam je u prirodi. Na kraju, ako se i desi da pogrešimo, uvek postoji opcija da se izvinimo, da oprostimo drugome, ali i sebi. To nas vodi oslobođenju i mogućnosti da idemo dalje i dišemo punim pućima. Treba da prihvatimo drugog bez obzira na različitosti koje nosi, drugu na nacionalnost, stil. A ako uradi nešto što nije u redu, onda se sa tim ne treba složiti - zaključuje teolog.

GOTOV STAV IZ FIOKE

Osuđivanjem potvrđujemo svoju sliku sveta, jer nam treba potvrda da je ono što mi radimo dobro. Psiholozi objašnjavaju da težimo stabilnosti i kontroli, a tačno utvrđene slike sveta čine naš život sigurnim.

Osuđivanjem svrstavamo ljude u kategorije, što je mnogo lakše jer suočeni sa nekim ponašanjem ili pojavom ne moramo iznova da promišljamo kakvo je nešto, već da samo izvučemo gotov stav iz fioke.

(Novosti.rs)