KAKO DUHOVNO OZDRAVLJENJE MOŽE PROMENITI VAŠ ŽIVOT?


Ovaj svet je pun patnji i ako bilo što može doneti olakšanje, ne bi trebali mariti kroz koji kanal ono dolazi. Moramo biti spremni staviti na stranu naše unapred zamišljene ideje i predrasude te pristupiti sa stavom otvorenosti. Bolest je uvek pokazatelj smetnji i poremećaja, a poremećaj neizbežno rezultuje bolešću kada telesne želje steknu nadmoć nad našom duhovnom prirodom. Nema sumnje da je fizička nauka učinila puno da pomogne čovečanstvu. Ona je donela olakšanje, ali ono nije trajno.

Fizička nauka ne dopire u uzrok bede, niti primenjuje konačan lek. Pravo sedište bolesti češće se nalazi u umu nego u telu. Kada se ne osećamo dobro, često posežemo za promenom okoline ili klime. Ista vrsta unutrašnje promene, promena naših misli i dopiranje u našu podsvest je još nužnija.

Najbolja vrsta ozdravljenja je kada možemo iza sebe ostaviti sve misli o bolesti. Samim time smo zaboravili na telo i tako se izdigli iznad stanja telesnih poistovećivanja. Čovek može ne verovati molitvi, ali molitva leči. Vera takođe ima veliku sposobnost lečenja jer nas dovodi na nivo u kojoem možemo primiti božansko isceljenje.

 

 

 

Mnogi ljudi koje su lečnici proglasili neizlečivim odu na duga putovanja samo da bi dodirnuli stopala svetog čoveka ili se okupali u svetoj reci ili su se molili na određenom svetištu, verujući čvrsto u izlečenje koje potom i nekim čudom usledi.

Sva moć potiče od duha (duše, božanskog). Kroz bezrezervnu molitvu i nepokolebljivu veru, možemo učiniti sebe receptivnim toj moći. Ukoliko nismo otvoreni direktnom uticaju te moći, ona ne može prodreti u naše biće i ozdraviti nas. To se može videti i u Hristovom životu. On nije bio u stanju izlečiti sve ljude koji su došli u kontakt s njim, već samo one koji su imali bezrezervnu veru u Njega.

Potrebno je razlikovati veru i slepo verovanje. Vera izvire iz čistog srca. Kad idemo protiv prirode, možemo stvoriti određene rezultate od kojih ne možemo pobeći. Patnja je često u službi pročišćavanja. Čak i bolest ponekad dolazi kao maskirani blagoslov. To sve zavisi o mentalnom stavu s kojim smo dočekali bolest. Najviši oblik lečenja je kad mi ne razmišljamo o telu uopšte.

Jedan od načina da to učinite je kroz kontrolu daha. Dah je medij života, razumevanjem i primenom pravilnog disanja možemo zadržati ovo telo u zdravom stanju. Dokle god je disanje kontinuirano, ravnomerno i stalno, savršen ritam i ravnoteža će se održavati u našem psihosomatskom sistemu, a mi ćemo uživati u dobrom zdravlju. Naš dah je zavisan o stanju uma.

 

 

 

Najmanji mentalni nemir će uništiti pravilnost daha i izazvati poremećaje u celom sistemu. Ako nemamo pravilne misli i život s dobrim ponašanjem, ne možemo imati zdravlje, jer smo stvorili otrov u našem sistemu našim pogrešnim mislima i radnjama koje završavaju u bolesti. Čak se i medicinska nauka slaže da jakim impulsima poput ljutnje i mržnje dovodimo telo do bolesti zbog preteranog reagovanja endokrinog sistema. Kad patimo, moramo pogledati unutar sebe i videti da li se udaljavamo od našeg istinskog bića, duše. U svakom trenutku mi imamo u sebi mogućnost ozdravljenja ili oboljenja.

Postoje razne metode kojima možemo postići samoozdravljenje kao što su odlučne i kontinuirane auto sugestije neprihvatanja bolesti, konstruktivne afirmacije, koncentracija uma na suzbijanje uticaja (to može biti učinkovito, ali ove metoda nosi određenu opasnost od egoizma)…

Najviši i najsigurniji oblik samoizlečenja je meditacija – napustiti bilo kakvu misao o bolesti ili zdravlju, osloboditi um izvan svih svetovnih stvari i ući u božansku prisutnost. Meditacija ima predivnu isceljiteljsku moć.

Spavanje daje nagovještaj o tome. Kada zaspemo, zaboravljamo sve naše patnje. U meditaciji mi smo svesni samo beskonačnosti i kada je naša misao zaokupljena samo time, naš život je preplavljen blaženstvom i snagom.

(Atma.hr)