ŠTA ĆE SE DOGODITI KAD PRESTANETE DA SE PLAŠITE?


Trenutak u kome shvatite da je sasvim u redu da budete i dosadni i preki, i zabavni i tužni, debeli i mršavi, kreativni i blokirani - dok god se ne plašite da sve to i pokažete i pustite iz sebe - to je trenutak u kome možete da osetite radost.

Boga Aresa su na bojnom polju uvek pratili njegovi sinovi, Deimos i Fobos. Užas i Strah, sinovi prelepe Afrodite i ratobornog Aresa. Sejali su strah, paniku i užas kako bi oni koji su bili miljenici bogova u tom trenutku imali prednost u borbi. Imali su pune ruke posla u Troji, a čini se da ni sada ne sede besposleni.

Zbog straha radimo, bežimo ili ostajemo, pratimo hrabre i tešimo slabije. Strah je odličan kada nas čuva, strašan kada ne znamo da ga zauzdamo. Ne čudi onda što su stari Grci Deimosa i Fobosa prikazivali sa lavljim glavama ili očima iz kojih sipa plamen i što njihovih predstava nema mnogo. Daleko je bolje predstavljati herojska dela, a strah čuvati u sebi, zar ne?

Vrlo je retko sresti čoveka koji nema mali tovar straha na svojim leđima. Uostalom, živimo u svetu gde se strahovi sistemski hrane, uzgajaju i preporučljivi su kao najbolje sredstvo kontrole. Uplašen čovek svake večeri leže u krevet olakšan za koji gram dostojanstva i integriteta, jer su strahovi energetske secikese, majstori svog lopovskog zanata. Često bude prekasno kada shvatimo da su nam zebnje, tinjajuća nespokojstva, panika i strah orobile najvredniju stvar koju imamo: radost!

Često se nađem pred nekim izazovom (čitaj problemom) i pokušavam u tim situacijama da se prisetim stotina pametnih saveta koje sam tokom nemalog broja godina dobijala od dobronamernih ljudi. Dugo me je pratio jedan dosta fatalistički savet dobrog lekara da je najveći broj problema nerešiv ili da se jednostavno reše sami od sebe. Za osobu koja voli da se prepušta, idealan komadić mudrosti.

 

 

Radost i beskrajno zabavne avanture

Oslobođena odgovornosti, mogla sam da sležem ramenima po ceo dan i da izgovaram tu istu rečenicu kao mantru. Naravno, jasna su meni rešenja, šta može da se uradi, gde treba da istupim, pokažem osmeh ili zube, ali za sve to je neophodno zauzdati strah. A taj strah vas zarobi i čuva u maloj olovnoj kutiji. Viša svest, taj Supermen koji smo mi sami, ne može da vas nađe, ne vidi kroz olovo, kroz slojeve strahova i misli koje se neprekidno roje rađajući nove strahove.

Taj moj Supermen sve zna, raduje se. Tom mom delu svesti život nije borba nego izvor radosti i beskrajno zabavna avantura. Verovatno prvu ozbiljnu dozu straha dobijemo već dok smo klinci, kada nam na ovaj ili onaj način svaka situacija predstavlja neku borbu: izbori se sa drugom decom, gradivom, violinom ili baletom.

Odmah krećemo na bojno polje, a niko vam ne garantuje da ste u tom momentu miljenik bogova. I već tada počnemo da slažemo slojeve svog olovnog straha. Ne želimo nikoga da naljutimo, razočaramo, okrenemo od sebe, a sve vreme to činimo upravo sebi. Odvajamo se od svoje prirode strahujući da je drugi neće prihvatiti.

Niko nema magičan lek za naše nadublje strahove jer oni nemaju veze sa zmijama, visinama ili avionima. Naši najdublji strahovi leže s one strane tišine, smeju nam se kroz ogledalo i zamagljuju granice koje bi trebalo da postavimo. Ponekada nas strahovi pretvore u svoje sluge, pa mi počnemo da propovedamo njihovu reč.

Ljudi koji šire strah oko sebe i teraju druge da kleče obično su najuplašeniji kada stupe pred ogledalo. Svakog dana se upuštamo u neke borbe, znamo da budemo i hrabri i dobri, a opet često to radimo iz straha da ne ispadnemo loši, nepreduzimljivi, pasivni i plašljivi.

 

 

U različitim praksama meditacije, ljudima je najteže da utišaju svoj um, da rasteraju rojeve nepotrebnih misli koje okupiraju pažnju i ne dozvoljavaju nam da zastanemo i pogledamo se u ogledalo. Super ako meditirate, na dobrom ste putu da se oslobodite. Ali uglavnom nemamo vremena, a ni istrajnosti da sedimo i posmatramo svoje misli i da ih raskrinkavamo kao iluzije i iskrivljene slike koje nam ego šalje kako bi nas kontrolisao.

Razmišljajući tako i praveći velike planove kako ću evo baš od sutra da počnem da meditiram jer stvarno baš želim da se više ne plašim i da stvari vidim jasno, do mene dolazi opet jedno parčence mudrosti - reč, dve o radosti. Vibracija radosti je lekovita, jaka, sveprožimajuća, jedina sposobna da bez napora, natezanja i borbe protera strah. Nema u tom savetu prepuštanja i fatalizma u kojima smo mi lutke koje pokreću blesavi bogovi koji ne znaju šta će od dosade.

Nema u njemu ni nejasnoća i nije težak za počiniti ga. Trenutak u kome shvatite da je sasvim u redu da budete i dosadni i preki, i zabavni i tužni, debeli i mršavi, kreativni i blokirani - dok god se ne plašite da sve to i pokažete i pustite iz sebe - to je trenutak u kome možete da osetite radost. Strah i radost prosto ne mogu zajedno da postoje.

Kada se uplašim, zamislim šta bi moj radosni Supermen uradio u toj situaciji. Probajte. Šta je najgore što može da se desi kada se više ne plašite? I ne zaboravite da svaki novčić ima dve strane, te tako nije samo preki Ares roditelj Deimosa i Fobosa već je tu i Afrodita, putena i zavodljiva boginja ljubavi i lepote.

Izvor: Marija Milačić, Sensa