Mnogo je među nama onih koji, učinivši nešto loše svome bližnjem, imaju osećaj krivice i želju da zatraže da im se oprosti. Oni i traže oproštaj ali ga ne dobijaju uvek. Više je razloga koji dovode do izostanka praštanja, ali postoji i više razvojnih stanja u samom pristupu. Prvo: Treba usmeno zatražiti oproštaj. I tu počinje ono najzanimljivije. Molimo za oproštaj tako da ne samo da nam ne opraštaju, nego se još više uvrede. Činjenica je da je čovek ustrojen tako da čim oseti krivicu odmah želi da umanji njenu jačinu, da se „rastereti“, da podeli tu krivicu s nekim, u najboljem slučaju sa onim prema kome oseća krivicu. I prvo, što se obično dešava – posredno optužujemo onog kome smo skrivili: „Oprosti… No ti si sam sve to i učinio: Oprosti… No sam si za sve kriv…“ – to nije molba za oproštaj, nego osuđivanje, koje vama samima pomaže da „sebe rasteretite krivice“.